Đole - Utrinek z Lenta

Život je more, pućina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašjiva srna,
ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje:
oseka sreče, a tuge plima.
Šiba me nebo bićem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.

U jutra rana plaše me senke minulih dana.
Sečanja mutna kao u laži, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam, sve manje letim, sve više padam
i sve su jaće ruke što me vuku dnu.

Možda če žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra do nove žene,
do nove luke.

Život je more...
Život je more...
Život je more...